МИСИЈА

Историја сигурне куће за жене Cocon (некадашнја „4. аутономна сигурна кућа за жене“) почела је у јесен 1989. године. Једна група од пет жена из источног дела Берлина окупила се у једном – основаном специјално за ову сврху – удруженју, да подигне свест јавности над женама и децом у ДДР и да се отвори једна сигурна кућа за жене. Ово би женама и деци погођеним насилјем требало да омогући заштиту, саветованје и подршку. Сигурна кућа за жене почела је са радом 1992. године.

Од тада радимо против насилја над женама. У склопу нашег рада у сигурној кући за жене, ово првенствено уклјучује насилје усмерено против особе због нјеног биолошког или социјалног пола у друштвеном окруженју било које врсте. Погођене су жене из широког спектра друштвених структура. Зато што је насилје над женама увек уграђено у друштвене и структурне односе моћи, које запоставлја жене и подтиче зависност. Стога насилје над женама не видимо само као проблем појединца већ и као проблем за целокупно друштво. Такође деца су увек погођена насилјем, ми им обезбеђујемо просторије за нјихове индивидуалне потребе. При томе је добробит детета увек у фокусу нашег рада.
У склопу нашег рада са штићеницима следимо приступ самооснаживанја, како би жене пронашле снагу и ослободиле се насилних веза. Надовезујући се на нјихове ресурсе подржавамо их у развијанју и траженју ненасилних и сигурних перспектива за нјих и нјихову децу. Ми се сматрамо као посредници знанја о правима и приступу системима подршке, како би корисници могли да доносе информисане и самоодлучне одлуке.

У оквиру различитих радних група активно радимо на олакшаванју бирократских путева за жене и нјихову децу погођене насилјем и политички се ангажујемо како би стварност нјиховог живота учинили видлјивом и ојачали нјихова права.

Ми схватамо наше друштво обликовано дискриминаторским структурама као што су патријархално насилје, сексизам, хомофобија, трансфобија, расизам, класизам, непријателјство према инвалидима и дискриминиранје старих особа. Стога сматрамо да је наш задатак да дискриминацију у раду у сигурној кући за жене рефлектирамо из једне интерсекционалне перспективе.
У нашој кући се залажемо за окруженје у којем се пази на једнак третман свих појединаца.

Наш рад против насилја у породици и насилја усмереног против особе због нјеног биолошког или социјалног пола, с којима се сусрећемо на индивидуалном и структурном нивоу, видимо као наш политички рад.

Захтевамо обавезујућу примену правних норми из Истанбулске конвенције. Овај споразум је међународни уговор Савета Европе за спречаванје и борбу против насилја над женама и насилја у породици. Поред тога, немачки судови морају да се побрину о томе да се код доношенја одлука о правима приступа деци и старателјства над децом узму у обзир случајеви насилја унутар партнерстава (члан 31). Као уговорни партнер Немачка се између осталог обавезује да ће обезбедити доволјно школских места (члан 23) и превентивно спречити насилје усмерено против особе због нјеног биолошког или социјалног пола путем образовног рада и кампанја (члан 14, ставак 1).

1За нас појам жена обухвата све који себе дефинишу као жене – без обзира на пол који им је приписан при рођенју.